Mali pustolovi iz Mažića

Trojica mališana Filip (14), Saša (14) i Dragomir Derikonjić (12) iz sela Mažići, koje se nalazi na granici Prijepolja i Priboja, da bi stigli do škole koju pohađaju u Pribojskoj Banji svakodnevno putuju više od dva sata. Na tom putu prvo pešice prevale preko brda, a zatim koriste rečni i dva drumska prevoza, dok prugu prelaze pešice, uprkos svemu ovome nikada ne kasne na časove. Rešenje za ove male pustolove bio bi autobus koji bi ih prevozio od škole do kuće, međutim okolni putevi su loši i neasfaltirani, pa autobusa ne može da prođe.

Trojica Derikonjića bude se pre petlova, u sami cik zore, nakon toga sledi tri kilometra puta do Potpećkog jezera. Na toj trasi, posle tabananja sledi vožnja čamcem preko jezera, a zatim penjanje strmom “kozijom” stazom i prelazak pruge Beograd – Bar da bi stigli do aflasta gde ih čeka prvi autobusa zatim nakon nekoliko kilometara sledi presedanje u drugi autobus da bi u 8 i 15 stigli u školske klupe.

– Kad zimi zaledi jezero, tate moraju da razbijaju led, leti opadne nivo jezera, jednom nam je tako drugarica utonula, pa se od tada i plašimo – kaže učenik osmog razreda Filip Derikonjić i dodaje da im je problematičan i prelazak preko neobezbeđene pruge.

– Najgore nam je kad je mrak, led i magla. Kad je magla ne možemo da se orjetnišemo gde da izađemo iz čamca – priča Saša.

Dragomir tvrdi da su navikli na ovakav put, ali da im je zimi najteže, jer nekad dugo čekaju na presedanje u drugi autobus.

Jedna ruta ujutru, ista popodne, najkraća preko plahovitog jezera. Isto ovako u školu su išli i njihovi roditelji koji su sada njihove čamdžije.

A kad ih nepouzdano jezero izda, idu peške i deset kilometara od kuće do autobusa, pa skoro ceo dan provedu u putu. Prepreke i vreme im nikada nisu bili izgovor da se pravdaju u školi i svi su dobri đaci.

– Mogu da pohvalim ovu decu da nisu nikada zakasnili, da nemaju neopravdanih izostanaka i da samo bolest može da ih spreči da ne dođu u školu – tvrdi njihov razredni starešina Aco Dujović.
Filip, Saša i Dragomir se ne žale se, kažu navikli su, ne zavide drugoj deci što se više naspavaju. Oni stignu i da nauče i da se igraju, pa i da pomognu roditeljima.

Višegodišnje obraćanje žitelja Mažića i vapaj za rešenjem njihovog problema prijepoljskoj i pribojskoj opštini za sada je imao malu vajdu. Filipov i Dragomirov otac Stanoje Derikonjić kaže da im je opština Priboj omogućila autobus s druge strane jezera, ali da bi im mnogo bilo lakše kada bi opština Prijepolje asfaltirala pola kilometra puta na njihovoj teritoriji, a Priboj završio oko pola kilometra na svojoj, pa da ne prelaze jezero, bar u letnjim danima.
PP Media